Opšte je poznato da su Stari
Sloveni bili skoro fanatici po pitanju prirode. Cenili su je, voleli i čuvali.
Odnosili su se prema njoj sa strahopoštovanjem. Nisu samo svoja božanstva i
mitološka bića povezivali sa prirodom, već su i ceo svoj životni vek živeli u
skladu sa njom. Zato su bili i veoma jednostavni. Sve što se dešavalo, dešavalo
se jer tako treba da bude, jer je prirodno. Čovek je isto što i hrast, il’
magare, ili pak maslačak. Živo biće koje se rodi, ostari i na kraju umre. Kada
kažem umre, ako nije u pitanju bolest, ono umire od starosti, sa svim odlikama
starosti.
Takođe im je bilo lepo sve što je
prirodno. I mlado jagnje i matora ovca.
Fugurativno: jer jagnje predstavlja novo jutro, puno snage i elana, a ovca, jer
predstavlja mudrost na kraju dana, noć koja nas ušuška u snove, ma kakvi oni
bili. Bukvalno: jer je mlada jagnjetina prste da poližeš, dok matora ovca koja
daje tako sveže meso, mora da se čuva i pazi.
Koliko god je to teško nama danas zamisliti, Stari Sloveni
su voleli i ljude. Bez obzira na različite ćudi, na preke ili blage naravi,
voleli su i cenili ljudski život, jer je upravo život nešto najvrednije što
neko može da poseduje.
Takođe, ljudsko telo za njih je bila svetinja,
pogotovo ako se uzme u obzir da su Sloveni na sebe gledali kao na direktne
potomke bogova. Oni su bukvalno obožavali svoja, ali svakako i tuđa tela.
Voleli su svetlu kožu na delovima tela koji su bili prekriveni odećom ,
slučajne trbušnjake koji su posledica fizičkog posla i duboke mimične brazde na
čelu, nastale zbog mrštenja pri ciljanju plena strelom.
Nije im bio potreban ,,No-Shave November’’ da bi imali
bradu. Niti 7 dana detoksikacije za bolji metabolizam. Ogromna ženska zadnjica
možda je služila eventualno kao timpan koji je uvek pri ruci, ali svakako ne
kao lajtmotiv pesama. Jer, realno, sve što radi ta velika zadnjica, radi i ona
mala, ako me razumete. Naga, zgodna devojka na proplanku, privukla bi možda
pažnju celog sela, ukoliko bi imala nešto sasvim drugačije u odnosu na većinu; inače
bi skandal pre nastao ukoliko bi nestalo medovače na jednoj od proslava kada se
slavio život.
Realno, da se kojim slučajem neka današnja starleta
pojavila među Starim Slovenima, završila bi na lomači tokom proslave praznika
,,Kupala’’. Tada se palila lutka u obliku žene, koja je predstavljala Moranu.
Jedino što ne znam je kako bi preživeli topljenje plastike. Oni su ipak svoja
strašila pravili od sena.
Na proslavama su se kitili venčićima od vinove
loze i divljeg cveća. Tada bi uživali u čarima ljubavi, muzike i plesa.
Slobodni i srećni u skladu sa najvećim zakonom, zakonom prirode, bili su kao
neka preteča hipika, koja je, nažalost, na jedan bolan način shvatila da mora
da nauči da se branii i bori i da neki svoj Vudstok zameni bojnim poljem.
Vremenom su postali hrabri i
neustrašivi borci, ali se nikad nisu odrekli ljubavi prema prirodi. Prema
životu koji iz nje nastaje i koji se u njoj gasi. Svoju decu možda su učili
kako da prežive i kako da nose mač, ali nije bilo potrebno da im drže lekcije o
tome kako ne treba da skrnave prirodu, deci je to bilo sasvim jasno i bez
priče.
Danas sam videla dve preslatke
devojčice, koje su pevajući neku hopa-cupa pesmu na rolerima prošle pored kontejnera.
Jedna je rešila da iz daljine u njega ubaci smeće. Nije uspela u svom naumu, te
se sav sadržaj kese rasuo po
zemlji. Samo su se zakikotale, kao da su, u najmanju ruku, videle Džastina
Bibera, i otišle dalje.
Svakako da mi u današnje vreme ne možemo da živimo
kao Stari Sloveni. Međutim, dok nauka ne dođe do toga da se sva živa bića
rađaju isključivo iz epruvete, il’ dok ne krenemo sa naseljavanjem Marsa,
trebali bi da se na njih ugledamo makar po jednom pitanju. Po pitanju
strahopoštovanja prema prirodi. Prema našem jedinom domu. Prema Zemlji.
(slika preuzeta sa http://enlightenyourday.com/)
No comments:
Post a Comment