Kad kažem muškarac, mislim Jarilo

S obzirom na to da smo pre nekoliko dana slavili Međunarodni dan muškaraca, rešila sam da današnji post posvetim svom omiljenom staroslovenskom bogu: Jarilu.

Jarilo ili Jerovit iliti Gerovit, a može i Ruđevit,  slovenski je bog rata i proleća. Među hrišćanima je prvenstveno poznat kao sveti Đorđe (da, da, upravo onaj Đorđe koji ,,ubija aždahu’’ i upravo onaj zbog kog nesvesno svakog 6. maja, na Đurđevdan, obavite makar jedan paganski običaj -  poput pravljenja venčića od svežeg cveća).

Elem, Jarilo je sin božanskog para, Peruna i Žive. Još kao bebu, od roditelja ga krade bog Veles i odvodi kod sebe u podzemni svet, Nav. Zato je Jarilo odrastao verujući u dve za njega veoma bolne laži. Prva laž je svakako ta da Veles nije njegov otac, već stric, koji ga je oteo iz čiste ljubomore i pakosti. Druga laž, ona koja ga je možda i najviše pogodila, odnosila se na njegovu veliku i jedinu ljubav, boginju zime, Moranu. Otkrio je da mu je obožavana Morana zapravo rođena sestra, koja je u tipičnom stilu razmažene naslednice, pobegla od kuće i sama došla kod Velesa. Njegovo napuštanje Nava i odlazak kod pravih roditelja u Jav, stvorilo mu je od Morane doživotnog neprijatelja, jer mu ona nikad nije oprostila to što je otišao. Zapravo, mislim da bi mu retko koja žena to oprostila. A evo i zašto:

Osim što je  bog rata: hrabar, odlučan i vešt vitez u sjajnom oklopu, na belom konju (i pri tome mislim bukvalno na belom konju), Jarilo je u isto vreme i bog  proleća, te samim tim toliko dobr izgleda da je grčki Apolon za njega Soraja.

Jarilo nosi 8 mačeva i veliki štit popločan zlatom. Dok 7 mačeva predstavlja sedam meseci u godini kojima on vlada, osmi mač je njegov lični. Jarilov najveći hram nalazio se na ostrvu Rujan (Rügen) u Nemačkoj i imao je pokrove purpurne boje. U korenu njegovog imena krije se reč „jar“ koja označava vatru, žestinu, bes i samim tim otkriva njegov vatreni temperament. Medjutim, on nikako nije neki krvožedni bog rata, kao onaj rimski Mars. Aa, neee, Jarilo je izuzetno častan i pravedan. Poštujući Svarogove zakone, prvenstveno je zaštitnik celog slovenskog naroda, ali i svih drugih koji su slabi i ugroženi. Svakako, oni koji mu se zamere, najblaže rečeno, prolazili su loše.

Jarilo je zapravo spoj nespojivog. Savršen balans između dva potpuno različita sveta. S jedne stane, tu su žestina, snaga, hrabrost i veština kao odlike rata, a s druge, tu je pak toplina, lepota, plodnost i nežnost kao odlike proleća. Ako  svemu tome dodamo određenu dozu ljudskosti koja je tipična za sve slovenske bogove, dobićemo  onog muškarca zbog kog bi Anđelina Breda ostavila. Na njenu žalost, on je zauzet, a kad je zauzet, onda je i veran.

I posle se Tor pita što su sve žene u Jarilovom redu?!

Yarilo

In holy time, in Lelya's week
Girls go mad with a dance of spirits.
In Rusalkas' days, in forests
We glorify young Yarilo
Oh, yeah, Yarilo! Yarilo, Yarilo!
Cloudy heaven shows you to us again
Hoy, you, young god!
Hoy, we call you!
We sing the song
With our April hearts

It will roll, it will roll
in the sky, in the bright sky
Turn gloomy clouds out
Hey, to Seven Hills!
To Mighty Seven Hills
That have stood in the darkness for centuries
Kolovrat, turn time back
Make people go on your road*

Oh, yeah, Yarilo! Yarilo, Yarilo!
Cloudy heaven shows you to us again
Hoy, you, young god!
Hoy, we call you!
We sing the song
With our April hearts

Hoy, you, hoy esi! Hoy esi, Yarilo!
Kolovrat turned time back
We wish you roll, roll till dawn
But do not forget to came back in the morning

Taken from http://lyricstranslate.com/en/yarilo-yarilo-yarilo.html#ixzz3JvU8oiE2

Hipik sam, al' staroslovenski

Opšte je poznato da su Stari Sloveni bili skoro fanatici po pitanju prirode. Cenili su je, voleli i čuvali. Odnosili su se prema njoj sa strahopoštovanjem. Nisu samo svoja božanstva i mitološka bića povezivali sa prirodom, već su i ceo svoj životni vek živeli u skladu sa njom. Zato su bili i veoma jednostavni. Sve što se dešavalo, dešavalo se jer tako treba da bude, jer je prirodno. Čovek je isto što i hrast, il’ magare, ili pak maslačak. Živo biće koje se rodi, ostari i na kraju umre. Kada kažem umre, ako nije u pitanju bolest, ono umire od starosti, sa svim odlikama starosti.

Takođe im je bilo lepo sve što je prirodno. I mlado jagnje i matora ovca. Fugurativno: jer jagnje predstavlja novo jutro, puno snage i elana, a ovca, jer predstavlja mudrost na kraju dana, noć koja nas ušuška u snove, ma kakvi oni bili. Bukvalno: jer je mlada jagnjetina prste da poližeš, dok matora ovca koja daje tako sveže meso, mora da se čuva i pazi.

Koliko god je to teško nama danas zamisliti, Stari Sloveni su voleli i ljude. Bez obzira na različite ćudi, na preke ili blage naravi, voleli su i cenili ljudski život, jer je upravo život nešto najvrednije što neko može da poseduje.

Takođe, ljudsko telo za njih je bila svetinja, pogotovo ako se uzme u obzir da su Sloveni na sebe gledali kao na direktne potomke bogova. Oni su bukvalno obožavali svoja, ali svakako i tuđa tela. Voleli su svetlu kožu na delovima tela koji su bili prekriveni odećom , slučajne trbušnjake koji su posledica fizičkog posla i duboke mimične brazde na čelu, nastale zbog mrštenja pri ciljanju plena strelom.

Nije im bio potreban ,,No-Shave November’’ da bi imali bradu. Niti 7 dana detoksikacije za bolji metabolizam. Ogromna ženska zadnjica možda je služila eventualno kao timpan koji je uvek pri ruci, ali svakako ne kao lajtmotiv pesama. Jer, realno, sve što radi ta velika zadnjica, radi i ona mala, ako me razumete. Naga, zgodna devojka na proplanku, privukla bi možda pažnju celog sela, ukoliko bi imala nešto sasvim drugačije u odnosu na većinu; inače bi skandal pre nastao ukoliko bi nestalo medovače na jednoj od proslava kada se slavio život.

Realno, da se kojim slučajem neka današnja starleta pojavila među Starim Slovenima, završila bi na lomači tokom proslave praznika ,,Kupala’’. Tada se palila lutka u obliku žene, koja je predstavljala Moranu. Jedino što ne znam je kako bi preživeli topljenje plastike. Oni su ipak svoja strašila pravili od sena.

Na proslavama su se kitili venčićima od vinove loze i divljeg cveća. Tada bi uživali u čarima ljubavi, muzike i plesa. Slobodni i srećni u skladu sa najvećim zakonom, zakonom prirode, bili su kao neka preteča hipika, koja je, nažalost, na jedan bolan način shvatila da mora da nauči da se branii i bori i da neki svoj Vudstok zameni bojnim poljem.

Vremenom su postali hrabri i neustrašivi borci, ali se nikad nisu odrekli ljubavi prema prirodi. Prema životu koji iz nje nastaje i koji se u njoj gasi. Svoju decu možda su učili kako da prežive i kako da nose mač, ali nije bilo potrebno da im drže lekcije o tome kako ne treba da skrnave prirodu, deci je to bilo sasvim jasno i bez priče.

Danas sam videla dve preslatke devojčice, koje su pevajući neku hopa-cupa pesmu na rolerima prošle pored kontejnera. Jedna je rešila da iz daljine u njega ubaci smeće. Nije uspela u svom naumu, te se sav sadržaj kese rasuo po zemlji. Samo su se zakikotale, kao da su, u najmanju ruku, videle Džastina Bibera, i otišle dalje.

 Svakako da mi u današnje vreme ne možemo da živimo kao Stari Sloveni. Međutim, dok nauka ne dođe do toga da se sva živa bića rađaju isključivo iz epruvete, il’ dok ne krenemo sa naseljavanjem Marsa, trebali bi da se na njih ugledamo makar po jednom pitanju. Po pitanju strahopoštovanja prema prirodi. Prema našem jedinom domu. Prema Zemlji.

(slika preuzeta sa http://enlightenyourday.com/)

To je sve narode

Priznaću odmah na početku, nisam neki veliki ljubitelj domaće kinematografije. Pogotovo ne ove koja nam se vrti poslednjih 20 godina. Realno, ljudi koji me poznaju, znaju da se ja u domaće glumce razumem kao, recimo, Vera Čukić u glumu. Znači površno. Takođe nisam neko ko je u stalnom žalu za nekim starim vremenima, dok se umesto Kole, mućkala Traubi soda i nosio Pop 84. Mislim, nedostaje sve to meni, ta bezbrižnost i jednostavnost kraja 20. veka, ali nekako uspevam da se pronađem i u ovom novom dobu.

Ipak, tužna vest koja nas je dočekala u nedelju uveče, kao da je kod mene kliknula dugme za premotavanje i vratila me u vreme detinjstva. U vreme čiste sreće.

Poželela sam tako jako da je 19.15 tamo neke ‘86. Poželela sam da opet, stisnuta između sestre i rođaka, čekam tih nekoliko minuta kada zemlja i vreme za nas decu stanu. Kad pažljivo oštrimo oči i čulimo uši prateći po ko zna koji put odgledan crtani film. I onda kad čujemo : ,,Šefe, koji ti je vrag?!” reagujemo kao da je premijera, sa iskrenim izlivima smeha i sreće. I tako svakog radnog dana u 19.15. Sve dok naše vreme nije zauzeo uvod u drugi Dnevnik, spremajući nas za ružno odrastanje u devedesetim.

Nikola Simić, glumac. Glumčina. Ljudina. Rekao je poslednji put: ,,To je sve, narode!” i otišao. Tiho. Onako kako veličine rade. Ostavljajući za sobom šarenilo neverovatnih likova kojima je udahnuo zivot na svoj, poseban način. Način savršenog balansa humora i tuge. Za mene, on je bio neko ko bi me prikovao za ekran kad god bih ga videla. Neko zbog koga bih zaboravila na planirani holivudski spektakl i gledala ga u serijama i filmovima koje inače nikad ne bih pogledala.

Priznajem, ja sam neko ko voli blokbastere. Zato je za mene Nikola Simić blokbaster sam za sebe. Poseban žanr. Poseban čovek. I zato će zauzimati svoje posebno mesto, ne na Bulevaru slavnih, nego u mom srcu i mom sećanju. Jer, koga god da je glumio, ja sam mu verovala. Toliko da i dan-danas verujem u gremline i izbegavam sedišta oko krila aviona.

Počivaj u miru, legendo.

                                                    18. мај 1934 - 9. новембар 2014

( slike preuzete sa www.photobucket.com i www.politika.rs )

Slovenskom mitologijom protiv ponedeljka : KULT VUKA

Mada se to zbog nesrećne savremene istorije sve češće zaboravlja, Srbi su oduvek bili ponosan ratnički narod. U vreme kada smo sebe smatrali svetim, izabranim narodom i potomcima vuka, uprkos svim gubicima koje ratovi neminovno donose, iz svake bitke izlazili smo bogatiji za mnoštvo velikih junaka, ojačanu veru u sebe i osećaj dubokog pripadanja. U vreme kada drugi u naše ime mole da postanemo još jedna zvezdica na tuđoj zastavi, dobro je podsetiti se onoga što smo bili i što i dalje negde duboko jesmo.

Kult vuka

Kult vuka ima duboke korene u istoriji i mitologiji kako srpskog, tako i drugih slovenskih naroda. Snažno je vezan za dva božanstva: Dažboga i Horza.

Dažbog je jedan od najznačajnijih slovenskih bogova; bog Sunca, kiše i podzemnog sveta i zaštitnik rudara, a ujedno, prema nekim navodima, i rodonačelnik Slovena. U ljudskom obliku, on se prikazuje kao hromi starac koji dolazi među ljude kako bi im pomogao i zaštitio ih. U životinjskom obliku, Dažbog se javlja kao hromi beli vuk. Karakteristike ovog vuka nisu slučajne i imaju jasnu simboliku.

Hromost je posledica povezanosti sa Mesecom, koji se većinu vremena javlja kao nepotpun, dok prolazi kroz svoje faze, te se ta nepotpunost kod vuka odslikava u pomenutom nedostatku. Kako se smenjuju faze meseca, tako se menja i moć vuka, koja je na svom vrhuncu u periodu opadajućeg meseca.

Bela boja vezuje se za pripadanje Dažboga podzemnom svetu, jer se u evropskom folkloru bića koja obitavaju u podzemlju u najvećem broju slučajeva prikazuju kao odevena u belo.

Mit o Dažbogu uključuje i segment o sinu Dažboga i Morane, Vanu, od koga, prema predanju, Srbi vode poreklo. Kako bi se osvetila Dažbogu, Morana je oslepela svog sina, za šta je Dažbog strogo kažnjava. Nepokolebljiva u svojoj osveti, ona baca kletvu na Vana, nakon čega on postaje vuk i ostaje u tom obličju sve dok ga sestra Poljelja sedam godina kasnije ne spasi i pomogne mu da povrati svoj ljudski oblik. Odavde velikim delom potiče uverenje Srba da su potomci vukova, uverenje koje je vidiljivo u brojnim običajima našeg naroda.

Kada je reč o Horzu, on je bog Meseca i jutarnjeg sunca, te je i njegova veza sa vukom sasvim jasna. Kako je Horz bog Meseca, a samim tim i noći, i snaga vuka je najveća u tom delu dana.

Veza između Meseca i vuka prisutna je i u verovanju u postojanje vukodlaka, koje je kod slovenskih naroda vladalo mnogo pre nego što je pretočeno u priče i holivudske filmove.

Nakon dolaska hrišćanstva, kult vuka ne gubi na svom značaju. Jedan od najvećih naših svetitelja, Sveti Sava, zaštitnik je vukova i smatra se njihovim pastirom, što je zabeleženo i u našim narodnim pripovetkama.

Svedočanstvo o značaju vukova danas jesu i često ime Vuk i brojna prezimena izvedena od ove reči.

( slika preuzeta sa www.pinters.com,  video preuzet sa www.youtube.com (Van- Vuk)

5 razloga zbog kojih žene gledaju romantične komedije

 Nedavno su duhoviti momci sa Tarzanije primetili da žene, ma koliko inteligentne bile, imaju očajan ukus za filmove i televizijske sadržaje. Moram odmah da kažem, gledamo mi i pametne stvari. Iako je dobar televizijski program teže naći nego obučenu pevačicu i elokventnog političara, kada se dogodi da nakon polusatnog menjanja kanala naiđemo na nešto vredno gledanja, zanimljivo i edukativno, naravno da se zaustavimo. Upijemo svaku reč. I volimo dobre filmove. Ne baš iransku kinematografiju i sve dobitnike Kanske nagrade, vatrene poklonike larpurlartizma, iako je takav pristup mogao da legne samo Pou i još eventualno šačici; ali ko može da ne voli Kuma, naročito drugi deo, i slična remek-dela? Ipak, postoji nešto u nama, mislim da se zove estrogen, što zahteva određen dnevni unos sadržaja koji kod muškaraca izazivaju mučninu. Zato, u svrhe harmonije i boljeg razumevanja onih sa Marsa i onih sa Venere, pokušaću da objasnim šta je to u ženskom biću što ga vodi prema romantičnim limunadicama.

1.       Uvek je lepo vreme.

I pejzaži su uvek lepi, i svi kadrovi su lepi, i generalno, sve je tu puno vedrih boja, sunca, radosti u prirodi i ljudima, svega onoga čega u Dnevniku nema, a očajnički nam treba kako bismo lakše pregurali dan.

2.       Svi ljudi su lepi.

Realno, žene se lože na estetiku. Zato slažemo po kući sve te sitničice koje ničemu ne služe i vežemo šarene svilene tračice na poklone. A naročito volimo lepe ljude, kao i svaka normalna osoba. Dobro je poznato da je procenat lepih ljudi po kadru najveći u ovom žanru, što je nekad samo po sebi dovoljan razlog da se odgleda neka naivna budalaština.

3.       Sve se vrti oko ljubavi.

Ovo je možda trebalo da bude prvi razlog. Svaka žena, bez obzira na sve moguće individualne razlike, obožava romantiku. Prosto se istopimo kad vidimo dvoje ljudi koji, uprkos svim preprekama, nađu jedno drugo i žive srećno sve do venčanja, kada se film završava, a šta bude posle, koga briga. Neki misle da samo usamljene žene uživaju u ovom žanru, jer tu proživljavaju ono čega im u životu nedostaje, ali ne bih se složila. Isto tako, mnogi misle da žene gledaju romantične komedije da bi se nagledale idealnih muškaraca koji su sve ono što njihov suprug nije. E sad, može biti da je to nekad slučaj, ali odgovorno tvrdim da ja nakon gledanja nekog takvog filma, volim svog muža još više, jer mi se razbudi to romantično srce u grudima i onda mi je još fantastičniji i idealniji nego pre gledanja „Kako izgubiti dečka za 10 dana.“

4.       Odmaraju mozak.

Ovo je možda najvažniji razlog. Radiš ceo dan na poslu, pa spremiš ručak, obrišeš prašinu koju su zli patuljci posuli tokom noći, pomogneš detetu oko domaćeg, iako ti je matematika toliko bliska da jedva izračunaš koliko je 70% od cene salonki, i zamoriš mozak i telo na još milion različitih načina do kraja dana. Nakon svega toga, nije baš da ti se uvek čita Niče ili uopšte razmišlja. E tu uskače „Neplanirano venčanje“ i šarmantni Metju pre nego što je odlučio da se transformiše u Skeletora, i mozak ti se polako puni nekim roze štrasom i sve su manje šanse da eksplodira od tornada najraznovrsnijih informacija, obaveza i planova.

5.       Sve je dobro što se dobro svrši.

Lepo je to rekao Šekspir. Stvar je u tome da u životu uvek mora postojati balans između dobrog i lošeg i ne može nam uvek sve ići kao po loju. A kako ljudi češće pamte ružno nego lepo, uvek nam se čini da je ta ravnotežica nesrećno narušena. Zato nas posebno raduje kada naiđemo na nešto što se nikako ne može loše završiti. I onda nam je drago zbog to dvoje mladih ljudi (retko kad tu neko ima više od 30, zato volim Magiju lepog ostrva, da steknem utisak da i za nas koji smo malčice premašili tu cifru ima nade), i onda nam je drago što i dalje može da nam bude drago zbog drugih, i eto, bolji smo ljudi za tili čas. 

(slike preuzete sa  www.theeffortlesschic.com i www.wordpress.com)

Drinina slikovnica sa Beogradskog sajma

Ja prosto obožavam Sajam. Sve te knjige, pisci, šarenilo štandova… pravi celonedeljni praznik za ljubitelje pisane reči. Svake godine, kao deca u Božićnim filmovima, pravim spisak knjiga koje želim da kupim, štandova koje bih da posetim, pisaca koje ću upoznati ako Bog i junačka sreća dozvole. Ove godine sam prvi put bila na Sajmu u ulozi pisca i, da se ne foliram, bilo je fenomenalno. Nisam ni znala da ću se toliko zabaviti, upoznati toliko ljudi koji su zapravo pročitali moju knjigu, i još im se toliko dopala da su svratili po potpis, a ostali ćaskajući o prvom i zapitkujući o drugom i trećem delu trilogije. Da čoveku dođe da pusti “Bikini sa žutim tačkicama” ili indijsku himnu i počne da đuska od sreće.

I eto, pošto je ovo za mene bilo stvarno magično iskustvo, odlučila sam da sačuvam nešto te magije i napravim slikovnicu za kišni dan.

Pripreme – Graničnici za knjige u znaku trilogije: Cvećara Bloom i Senka Simić, hvala još jednom, prelepi su! 

Moja ekipa: sleva nadesno: moj lektor, moj izdavač i njen suprug, najbolji i najdraži prodavac knjiga na svetu i šire.

“Miris nasleđa” 

Ponosni vlasnici primeraka gorepomenutog romana J

Džeronimo Stilton

Potpisivanje

Kuliranje posle teškog rada J

Slefi sa izdavačem J

Vidimo se sledeće godine!

Lesniku moj problem je tvoj, što si mi tako sladak...

Pošto smo na čajanci utvrdili da je Luka za sada najpopularniji lik u trilogiji, mislim da je red da mu posvetim ovaj ponedeljak.

U slovenskoj mitologiji, Lešnik (ili Lesnik, Lesovik, Leši...) je šumski duh, zaštitnik biljnog i životinjskog sveta u šumi i jedno od najstarijih vilinskih bića.

Sklon metamorfozi, pojavljuje se kao čovek, visok i naočit kao moj Luka, ali može uzeti i najrazličitije oblike i veličine i biti malen kao vlat trave ili ogroman kao sekvoja. Kosa i brada su mu duge i sačinjene od vinove loze i trave, oči boje šume, izuzetnog sjaja, a krv plava. Lesnik nema senku, kaogod neki vampir, a cipele uvek nosi na pogrešnoj nozi, levu na desnoj, desnu na levoj.

Poklonik ženske lepote, da ne kažem ženskaroš, poznat je po tome da voli da otima lepe žene i odvodi ih u svoju kolibu prekrivenu krznom. E, sad, khm, šta sa njima tamo radi... pa recimo da se sigurno ne igra "crvenih rukavica", barem ne na onaj opštepoznat način. Mlade devojke često tera da igraju kolo oko njega i tako uživa u njihovoj raskošnoj lepoti (što je izgleda poslužilo kao inspiracija raznim orijentalnim vladarima). 

Lesnik je i saveznik pastira i zaštitnik domaćih životinja, a pošto štiti i divlje životinje, preuzeo je na sebe da vodi računa o odnosu između ove dve suprotstavljene vrste. Medved mu je ljubimac i gotovo uvek ga prati, kao verni Sančo.

Ipak, najpoznatiji je po svojoj nestašnoj prirodi. Lesnik nikako nije zao, ali je neumorni, vragolasti varalica, koji uživa da navodi putnike kroz šumu na pogrešan put, iznova i iznova, sve dok potpuno beznadežno ne zalutaju. Takođe krije sekire drvosečama, kako bi zaštitio svoju šumu. Veoma je bučan i izuzetno lepo svira na fruli, što zajedno sa zavidnim seksualnim apetitom i moći podseća na Pana.

Sve u svemu, moram priznati, mit o Lesniku zvuči kao da su ga smislile žene, u vreme kada su „Gladijator“ i Rasel Krou bili daleka, daleka budućnost. J   

( slike preuzete sa: www.pinters.com i www.epica.org)