Ima li života posle 40-te?

Život teče ovako nekako:

Rodiš se, rasteš, učiš, ne učiš, napuniš 18, pa onda 21. Posle dođe i 25. Hvataš se za glavu, prođe pola mladosti, a ti i dalje ništa ne znaš... Onda napuniš recimo 27, priznaš sebi da imaš dve bore, napokon završiš i taj fakultet. Možda se i udaš. Dobiješ dete, možda i dva, tri. Uhvatiš se za glavu i shvatiš da i dalje ništa ne znaš, al’ šta ćeš, grabiš dalje, život je pred tobom...

Onda napuniš 30. Ako se nisi udala do sad, onda imaš dobar posao. Ako nemaš dobar posao, onda okej, sačekaj Hristove 33, možda se čudo desi. Trideset treći dođe brzo, i isto tako brzo i prođe. Sad imaš recimo 35. Ako nisi udata, nemaš dobar posao, onda imaš bore. Svih 50 nijansi bora. Od onih plitkih od smejanja do onih dubokih od mrštenja. Već te smatraju babom. Uhvatiš se za glavu i shvatiš, prođe pola života, a ti i dalje ništa ne znaš... Al’ ne daš se... Recimo imaš i dalje dobre noge, pa nosiš kratku suknju... jer, jelte, imaš tek 35, i “debela još nije zapevala.”

E, onda napuniš 40. I onda umreš.

I tako dok si mrtva, imaš dovoljno vremena da razmišljaš o sebi i vremenu dok si bila živa. I mo’š mislit’, najednom, tokom reklama između dva rijalitija, ti shvatiš da te je svaka godina života nešto novo naučila. Uhvatiš se za glavu i shvatiš da zapravo sve znaš... Al’ jebiga. Sad si mrtva. To znanje ti sad niti vredi niti treba. Mislim, imaš 40, ne možeš nazad među žive! Pogotovo što su te već oplakali i sahranili veličanstveno, onako kako to dolikuje – po svim malograđanskim običajima.

I onda si tako mrtva, narednih 20-ak godina.

E, onda napuniš 60. Odlične godine da se povampiriš i uploviš među svoje, sa izvrsnim poznavanjem turskog i indijskog mentaliteta. Ponosno utegneš svoj višak kilograma u nasleđen kostim tetke iz Beča, sa dezenom divlje životinje. Povedeš računa da se trajna u kosi složi sa gustinom nausnica, a tamne grilonke sa nijansom dlaka na nogama. Izađeš dignute glave ponovo među žive, one koji ništa ne znaju. Naslonjena na kapiju, sačekaš prvu komšinicu od 30, da je pitaš kad misli da se udaje, il’ ako je udata, da l’ je našla posao. Uputiš joj kez. Kez koji si i sama toliko puta dobijala od svojih komšinica. Kez toliko sažaljiv, da samo iskusno oko može da prepozna vuka u jagnjećoj koži. Kad ti devojka zbunjeno slegne ramenima, ti još naučeno cokneš i kažeš : e, moja ti, ništa nisi naučila.

I ostaneš tako da visiš na kapiji, dokle god te služe noge. I zdravlje...

E, onda dođe i to vreme, i ti zaista umreš.

Pre nego zauvek odeš sa ovog sveta, zapitaš se šta bi bilo da nisi umrla u 40-im? Da si živela onako kako si se osećala? Da si poštovala i sebe kao i druge? Da si radila makar jednu stvar koju si zaista volela, bez obzira na osude drugih? Da si priznala sebi da znaš dovoljno, ali da želiš da znaš još više?

Međutim, kako to obično biva, saznanje da je svaka godina života blagoslov, koji se ne može ponoviti, dođe kasno...

Na kraju... zovite me sanjalicom, ali ja verujem da ima života posle 40-te.                                             Nije sramota imati 40 i živeti. Nije zaista.

(slika preuzeta sa http://www.phototopic.ru/)