U toku je sajam, milion obaveza, pa će
ovog ponedeljka na mestu teksta o slovenskoj mitologiji biti kratak uvid u
dramu inspirisanu mojom trilogijom. Autorka je moj prevodilac, Aleksandra Ilić.
Verujem da je najveća radost i čast za svakog pisca kada inspiriše drugo delo.
Nadam se da ćete uživati.
Morana
Tragedija u četiri čina
Čin prvi
Scena prva
Proleće, pastoralna scena,
devojke odevene u bele haljine, sa cvetnim vencima na glavi, okupljene u kolo
pevaju. Jedna devojka stoji u sredini, krotko pognute glave, sa stidljivim
osmehom na licu.
Hor devojaka: Proleće je stiglo,
Doba mladog Jarila,
Cveće ka nebu latice
diglo,
Krasna se deva pojavila.
Odevena sva u belo,
Crne kose, tankog vrata,
U oči joj sunce selo,
Blista sazdana od zlata.
Jarilo: Mile moje sestre vile,
praštajte što kidam kolo,
htedoh
hitro vama poći
jer videh krasno lice novo.
Da li si devojka, da li zvezda,
Kći sunca, kao ja meseca sin,
Pruži mi ruku, sa mnom pođi,
Već k'o da večnost čeznem za tim.
A evo sad te prvi put videh,
Gde te je Jav od mene krio,
Al' sad si tu, o, radosti moje,
Pruži mi ruku, dražesna vilo.
Morana: Bože proleća, bože rata,
Veliki Jarilo u svoj svojoj moći,
Ja tebe već odavno znam,
Al' ne smejah nikad tebi poći.
O ovom danu dugo ja snevam,
Srce ne veruje oku mome,
U duši sva od radosti pevam,
Divim se krasnom liku tvome.
Evo ti ruka, evo ti srce,
Sve
što je moje sad tebi beži,
Pođimo sada gde nema drugih,
Da kažem sve što na srcu leži.
No comments:
Post a Comment