Nekada davno...

Nekada davno, daleko, daleko, iza sedam mora, iza sedam gora, negde na kraju sveta, samo na pogled od neba i samo na korak od majke zemlje, živeo je jedan narod.

Taj narod je bio poseban. Složan i miran. Živeo je u skladu sa prirodom, svojim bogovima i svojim verovanjima. Čuvao je sebe od drugih, mudrom glavom i hrabrim srcem. Bio je to jednostavan narod, čiste duše, jasnih želja, okrenut porodici i svojim korenima. I na kraju, bio je to magičan narod, jake vere, koju je crpeo iz energije prirode. Zato je to bio narod za koji se smatralo da je drugačiji i da je nepobediv.

Nažalost, život nam dokazuje da  nepobedivi ne postoje. Tako se i taj narod, raspršio, razbio i otuđio. Od svojih korena, od svojih verovanja, od svojih bogova. Dopuštajući da vreme pospe zaborav po svemu što ih je vezivalo za mesto sa kog su potekli, udaljavajući se od svoje prave krvi, novom verom, novim pismom, novom istorijom, taj narod utopio se u neke nove okvire. Okrećući leđa svemu iskonskom, stvarao je svakom novom godinom  sve više bedeme prema svojim sunarodnicima.

I danas postoji taj narod. Slovenski, kako mu je zapravo ime. Podeljen na četiri strane sveta, na četiri religije. Živi utopljen u nekim novim državama, s nekim novim pričama u udžbenicima.  Prisećajući se svog porekla retko, uglavnom u raspravama, gde svaka strana koristi neke svoje okrajke prošlosti, da dokaže da su oni pravi, da su oni veći, da su oni izvorni.

Bio jednom jedan narod, slovenski, složan i skoro nepobediv. I danas postoji taj narod slovenski, razbijen i otuđen. Narod koji ne prepoznaje svog kad ga sretne, jer taj neko ima drugog Boga, druge granice, drugu valutu.

Ponekad  sve četiri grupe Slovena podsećaju na četiri prelepe devojke, koje su se nekad kao deca družile, a onda se posle dugog niza godina ponovo srele. Nasmejaće se jedna drugoj, jer to je red, ipak kao male bile su bliske. Pozdraviće se možda i  klimanjem glave, ali svakako odmeravaće jedna drugu od glave do pete, tražeći zamerke i govoriće u sebi da one nemaju ništa slično jedna sa drugom, da su bolje, uspešnije i lepše. A zapravo tako malo im je potrebno da se prepoznaju. Samo je potrebno da  odbace razilke. Prvo garderobu, koja predstavlja njihov materijalni status i politiku, onda šminku, koja je zapravo vera kojom se ulepšavaju. Na kraju treba da odbace veš i da stanu jedna pred drugu nage sa svim svojim ožiljcima, brazdama i nesavršenostima, svime što predstavlja njihov život, kroz šta su prošle, bolne ili lepe trenutke, zapravo, istoriju.

I onda, ako ni tad, kad odbace sve očigledne razlike i kad se ogole do srži ne shvate da su iste, potrebno je da urade još samo jedno – da progovore.

Dovoljna je samo jedna reč da odmah shvate, da prepoznaju. Jer možda su suprotne strane sveta, možda su druge vere, drugog materijalnog statusa, politike, možda pišu različitim pismom, ali kada govore, kad povezuju glasove u slogove, slogove u reči, one razumeju. Jer možda nema staroslovenskih zapisa, možda nema dovoljno hramova, idola, održane tradicije, možda se Stari Sloveni u nekim novim istorijskim udžbenicima skroz izgube, ali slovenski jezik je tu. Živ i prelep. Malo izmenjen, ali jasan. Jer kad oslušnete samo malo, razumećete Slovena, bilo da je sa juga ili Baltika, bilo da je protestant ili pravoslavac. Jezik će vam reći da taj neko, voleli ga vi ili ne, pripada onom posebnom narodu, koji je nekad skupa živeo, daleko, iza sedam gora, iza sedam mora, na pogled od neba, na korak od majke zemlje, od prapostojbine, one jedne jedine, prave - slovenske.

Slika preuzeta sa www.voenpro.ru